Od početka mog skromnog poslovnog iskustva i svog svesrdnog doprinosa napretku našega malog ali odabranog društva stalno me je pratila jedna te ista rečenica. Čovek bi reko da kad se zaposliš i počneš da budeš koristan član društva, staneš na noge, postaneš poštovan zbog pozicije koju zauzmeš. Kao i uvek teorija uvek odudara od prakse… i to poprilično mnogo, može da se izmeri astronomskim jedinicama. A ona gore pomenuta rečenica koja povezuje sve te paralelne realnosti i astronomske razdaljine je „E baš si se usrećio!“
Davno beše to vreme kada sam došao do prvog posla. Ne beše preterano zahtevna pozicija, ili odgovorna, ali dovoljna za jednog gejmerski rečeno nuba (eng. prim. prev. prc. noob). Dovoljna je bilo moje odlično poznavanje rasporeda tastera na tastaturi i naravno članska karta biblioteke mojega brata po babine linije.
Uvališe mi neke stare ‘artije i rekoše da opstanak naše Galaksije zavisi od toga da li ćemo nas nekolicina odabranih (i mene među njima) da isčukamo u računare sve brojke sa memljivih gore pomenutih papira. Memljive artije stoje netaknute, umotane u mrak nekog podruma, pokvašene taze močkom pacova koji progrize rupu tu i tamo ukoliko mu ‘artija zamiriše na sir il’ šta već…
Već u prvim nedeljama mog samopregorevnog davanja za Cilj počinje da mi nešto ne štima tu. Za koj moj čukam nešto što očigledno nikome ne treba, a meni prosipaju priču kako će to da spasi svet i civilizaciju kakvu poznajemo?!
Kukam na sav glas kad će ta penzija od koje me deli samo 39 leta i još nešto preko, ukoliko je do tad ne ukinu ili me smrt ne uzme pod svoje, jer je sklopila dil sa dobrim pastirima koji nas vode u svetlu budućnost Evropizdarije. Ne to ne može da bude to!? Gde je ona dinamika, ona napetost i slatki osećaj uspešno okončanog projekta kao u američkim romantičarskim filmovima gde glavni baja dobija sve?!
Tamo prvi put čuh tu čuvenu rečenicu „E baš si se usrećio!“. Nisam se dugo zadržao tamo. Usledilo je menjanje firmi i pozicija. Čas tamo, čas ovamo. Negde duže, negde kraće. Svuda nailazim na različite ljude, ali ista spletkarenja! Iste tupave fore i jebavanja u zdrav mozak i naravno čuvenu rečenicu „E baš si se usrećio!“
Već je počela kosa da sedi, ali i da me napušta, i dalje se ne skrasih po pitanju stalnog zaposlenja. Entuzijazam prvog posla je davno nestao, pocepale ga struje neizvesnosti i gomile laži. Toliko sam otupeo po tom pitanju da mi se apsolutno j**e da li ću da steknem tako-željenu-svakom radniku penziju! U stvari čini mi se da će se ostvariti reči mojih roditelja iako sam ostvario svoj deo pogodbe. Do mene je bilo da učim i završim nekakvu čkolu da ne bih čuvao ovce u planini.
Nekako mi to više ne zvuči strašno. Počinje i da mi se sviđa! Čoban sa frulom za pojasom, hlebom i buteljkom domaće gromovače u torbi sa ovcama koje bleje po livadi… Brate bolje nego da dobiješ premiju na lotou. Ne drka te nadrkani šef, ne jebe te ljubomorni kolega koji se plaši da ćeš da mu preotmeš fotelju… Primamljivo! Nudi stress free okruženje, nekako organsko ako me pitaš… to je sad glavna fora… Samo da ovce ne prozbore „E baš si se usrećio!“
Nego, ovo blejanje je ništa u odnosu na ono što prolazi Betmen! Prijatelju, brate, kume, čuvaru reda i mira, pastiru duša naših, zaštitniku Gotama, il za šta god se smatraš – imam poruku za tebe:
Da te je**m što pojede nedokuvanog šišmiša sa pijace Vuhana! Ništa dobro iz Kine nije došlo, pa ni ti šišmiši. U tom selu od 11 miliona duša ko zna kakve se još boleštije kriju?! Ko zna šta su dušmani smućkali i stavili u epruvetu i čekaju da rašire po svetu?! Gotam računa na tebe, a i ispijanje piva s tobom mi je najslađe 🙂 Zajebi egzibicije sa šišmišima i vrati se na domaću ishranu! 🙂
