Svetinji kazujem birane reči,
da opišem zebnju, sramotu i glad,
što sad mukle grobove nam kreči,
stranac da sakrije čemer i jad.
Tu gde vetar fijuče plač,
olova nekad krljao je zvuk,
dižem sebe i druge na mač,
da zatvorim gena začarani krug.
Procvalo je cveće zaliveno krvlju,
krv i dajem kao otkup za raj,
položem nadu i u nadu sumnju,
vidim tu daljinu, al ne vidim kraj.
Proleća i sada mirišu na krst,
na to svaki podseti me san,
vrište vekovi i upiru prst,
vrati se, čekaj, stiže tvoj dan.
