Juče sam umro. Otišao sam Bogu na istinu… bez velike pompe i bez velikog odlaganja stvari, kaže meni Bog:
- „Ajd deder opravdaj se!“
- „Odakle da počnem?
- „Počni sa Beše nekad davno i završi sa Čiča Miča…. Ne sviraj, nego počni više….“
- „Dobro, dobro, evo….“
Preživeo sam Titovu smrt…. Preminuo čo’ek, odsekli mu nogu pre toga, lečio se što bi danas rekli u Evropskoj Uniji i niko nije poslao ni jedan jedini SMS za njega. Možda je zato i preminuo…. nego dobro, bejah mlađan, ne sećam se puno toga, svi su plakali a ja se smejao ko i svako dete, nije mi za zameriti osim ako ove redove čitaju ultra komunjare…. a u to ne verujem ko što ni oni ne veruju u Boga, tj. u Tebe… Pa opet, nije ni to nemoguće… Lažem…. nisam bio tu kad je Tito umro, ali ta njegova smrt je trajala vala ko nečiji život. Ja sam rođen nešto kasnije, ali osetilo se to, ko Černobil što se osetio iako smo daleko… Znači Tito je polako umirao za moga mlađanog života, a i pre njega… Tito je umirao dok sam ja bio u planu, rodio se i rastao…
Preživeh one ratove tamo negde što su se vodili zato što je Tito umro. Možda on čovek i nebi umro da je znao šta će biti posle njega? Jel tu on negde da ga pitam to? Nema ni veze…. Moji bežali, neke kolone, opet neko plakanje a pride i gledanje TV-a pod lupom nebi li videli nekoga u kolonama… Onda ih oni tamo granatirali i pucali u njih… Mi im sad dadosmo milionče € jer se treslo kod njih, ne daj Bože nikom… Da budem iskren, nisu svi ni pucali, ali mogli smo samo da šaljemo SMS-ove za ove što ne pucahu na ljude u kolonama, IMHO? Dobro, prošlo je i to, pa nekako nastavismo svi dalje. Mi više nastavili dalje, a oni manje. Ne ispuštaju nas iz televizijskih ustiju, zanimljiviji smo im mi nego to što se tamo kod njih trese. Nego ajd dalje…. Čokolade bile misaona imenica u to vreme… Bile neke da se kupe na pijaci, koštale čitav dinar, toga se sećam, a ukus im nije bio nikakav osim što je bez obzira na to, mamio osmehe dece koja za bolje nisu znala… Znaš, skoro sam našao u mom marketu čokoladu istog ukusa. I dalje stojim iza toga da je živo, da me prostiš, sranje, ali i dalje mi izmami osmeh na lice onog srećnog deteta koje nije imalo teret celog ovog današnjeg sveta na svojim plećima… To je valjda tako kad odrasteš, tu ne mogu puno da se žalim. Eto, kupim tu čokoladu po nekad i setno je grickam, ko tada, kockicu dnevno, da je ima za duže….
Preživeh čoveka čija je vlada bila obeležena stanjem u zemlji koje je suprotno od njegova imena…. Nisam zapravo siguran u to apsolutno, ali je činjenica da su za njegova vremena letele bombe iznad naših glava dok smo mi maštali da pojebemo Dream Team u igri koju znamo bolje nego oni… Sviraše sirene, upozoravali nas a mi i dalje bacali okruglu stvar kroz okruglu stvar koju smo sami našim dečijim rukama napravili. Ukrali smo tad par dasaka sa nekih klupa po gradu kako bi napravili tablu za tu okruglu stvar, a kako je vreme donelo svoje, te daske nikad nisu zamenili i one mi dugo vremena, kao rupe na klupama, ostale uspomene dečijeg greha zarad višeg cilja… Nikad nismo uspeli da moj tim i ja pojebemo Dream team, ali smo debelo jebali sve ostale po kraju…
Došlo je i vreme da se drug čije ime ne označava ono što treba, skloni sa naših terena… Organizovali se ljudi, odjednom neka euforija, a kasnije shvatih da je ta euforija samo kinta koju su dali neki tamo strendžeri da mi samo sklonimo ovog našeg. Mi grlom u jagode, naravno. Pajkani me sklanjali sa ulica jer sam furao čirokanu, lance po sebi i nosio nesrećni bedž čike koji sedi za kompjuterom. Da sam tada znao što sad znam, ne bih nosio taj bedž, ali bi svakako danas sedeo za kompjuterom, osim što ne znam jel imate vi ovde kompjutere i jel ste više za AMD ili Intel? Intel je nekako satanska rabota ako mene pitate, nego da se vratim temi opet, da ne zastranim… Nekako prođoše i ti meseci euforije, pa posle ledenog realizma mi nastavismo dalje gde smo stali… tu negde kod Titove smrti koja je još uvek trajala…. Ovaj nesrećnik nije umro, osim politički, ali je Titova smrt i dalje mirisala u vazduhu… Posle je i on umro, ali je bio manje-više nebitan… Ti da mu dušu prostiš…
Nakon toga, ubiše onog drugog Tita. Ne, nije se on zvao Tito, ali je trebao to da bude. Tada sam bio u najboljim godinama, jurio curice, razvlačio se po gradu, glumio mangupa. Oni likovi obučeni u kornjače stajali svuda po nesrećno crnom gradu podsećajući nas da je Tito umro ponovo, a da se mi vrtimo u kolu i da nikad nećemo imati tih dva dinara da iz njega izađemo. Posle tog Tita došle su neke blede kopije, ali su stigle bolje čokolade i Coca Cola. Na slavama ništa više nije bilo isto. Nije bilo više crnog i žutog soka već Fante i Coca Cole. Pio se i Bambus. Viski još nije bio opštenarodno prihvaćen jer je bio piće ekskluzivnog zapada, a nama ostade rakija do danas… a bio je i skup majku mu… Činilo se da će biti bolje…. ali nije…
O ovim današnjim vremenima ne želim ni da ti pričam. Reći ću ti samo da je Tito i dalje tu i da bi trebalo malo bolje da vodite računa o ovima što su vam tu zatočeni, osim ako nisu zatočeni u komšiluku, u šta ne sumljam, uzgred budi rečeno. Malo-malo pa neki Tito pobegne,,, ili je to isti Tito, ali fasada drugačija….
- Dosta je bilo, ne laži me više…. Ovo niko normalan nebi preživeo, ti ko da si neka generacija X?
- Pa vidiš, i nisam preživeo….
- Mani me floskula, nego se vraćaj odakle si došao… ti, ti, ti, ti, ti, ti, ti…
I onda me žena budi diskretnim dodirom noge po mojoj potkolenici uz zvuk „ti, ti, ti, ti, ti, ti, ti“, jer je moj rasejani mozak odavno navikao na zvuk alarma, a sad uspeh da probudim i ženu i decu i uveliko kasnim na posao…
