Objašnjavati ljudima koliko se toga promenilo u našim životima i navikama, a sve zbog pojedenog šišmiša, mislim da je suvišno. I meni je muka više od svih tih pisho-analiza sranja… I ne, ovo nije priča o tome šta se sve promenilo, već hrpa nabacanih misli, onako uz vops… Ne moraš da čitaš dalje, neću ni ja da pročitam da vidim ima li sav ovaj .txt nekog smisla kad završim inkasiranje svojih misli… moje misli i ovako retko kad imaju smisla nekome osim par odabranih koji debelo treba da se zapitaju šta sa njima nije u redu?
Da krenem od tog nesrećnog zatvaranja i policijskog časa. Bilo je neke draži u tome da morate da budete kući. Ja sam jedan od retkih koji je tad onako čovečanski odmorio i sebe više dao za porodicu nego li mi to obaveze inače dozvoljavaju. Vrlo lako sam i navikao na taj režim života i kad su ukinuli policijski čas, nekako mi je nedostajao i osećao sam se prazno, uvređeno i potišteno. Ovo je možda skriveni poziv nekom online psihijatru da me pinguje i da mi da signal da nešto nije u redu, ali otom-potom, neke se bolesti ne leče… Možda je to onaj sindrom kada taoc počne da voli svog tlačitelja i svoju tamnicu? Doduše, ovo da sam zavoleo tlačitelja ni u ludilu nije tačno, da ne budem, ne daj Bože, politički/stranačko/mesijanski/opredeljeno shvaćen. Mogao bih to da posmatram sa vedrije strane i kažem kako mi je prijalo provedeno vreme sa porodicom i da dodam kako nas je korona nekako vratila u okrilje te porodične svetinje. Sa moje strane to je tačno, ali onako porodično gledano, to bi možda bilo istina da mi žena posle nedelju dana njenog tamničenja i mog prisustva u njenoj tamnici, nije rekla „idi molim te nešto negde radi“. Sad, kad god se negde zadržim i ne budem ceo dan kući, pa mi ona ko i svako žensko naturi na nos da sam ko zna gde i sa ko zna kim i ko zna šta radim, a ja joj lepo napomenem i podsetim je na njeno „idi molim te… negde… nešto…“ i kunem se u njenu volju i svetinju njenih reči ko u Oče naš. Pa ti ženo pazi šta pričaš.
Koliko sam se zbližio sa porodicom i ponovo ih upoznao, toliko sam se sa poslovnim partnerima odaljio. Počeo sam da ih doživljavam kao strano i apsolutno nepotrebno telo. Osim što neko mora da plati račune, pa tako mora i da trpi strana tela, da me prostiš. Zvuči ko da se bavim najstarijim zanatom… nema veze, samo neka teku misli… Nisam baš nešto osetio nedostatak novca u vreme tog policijskog časa, imala se neka minimalna ušteđevina, ali kako je vreme prolazilo, počinjao sam da se osećam nelagodno ogoljen do koske… „Šraf ima maticu, ruža ima laticu, krompir ima zlaticu, a ja ništa nemam…“. Nemaština me opali pesnicom po čelenki vraćajući me na fabrička podešavanja. Idi konju i voli svoje poslovne partnere. Sad ih volim ko da smo od iste majke… toliko misli na temu materijalnog, a nije sve u tome, to svi znamo, ima dosta toga u duhovnom, ali objasni ti deci kako to da jedu….
Na televiziji zatrpani obaveštenjima da treba da budemo poslušni. Pitam se kome i zbog čega? Gde smo to bili neposlušni pa nas sve ovo snađe? Na internetu ista priča, samo pride zabiberena teorijama zavere, ravnozemljašima, anti qurčevima, zečevima u duginim bojama i „flat Mars society“ članovima. Bolest u obliku jedinice i nule. E moj Tesla na šta ode sve ovo naizmenično čudo. Pa da, naizmenično su mi se smenjivali frikovi koji znaju ko je i zašto pojeo šišmiša, zašto je sve ovo odavno isplanirano u „area 51“ i to ranih 70-tih i zbog čega nam vakcine ugrađuju čipove da ličimo na ljude guštere. Sad čika Mali mekani kupuje neku zemlju (obradivu) u USA, ko zna, možda će da sadi nešto ili pravi neku farmu… malih mekanih… mada se zna da su pingvini pogodniji za farme…
I eto, čini mi se da se nekako približavam kraju svoji nasumično poređanih misli. Žena se nešto dernja na decu u nedostatku moje prisutnosti, pa me i to malo omelo da ko čovek iznesem još svog „minulog rada“ ovde pred auditorijum. Verovatno joj deca skaču po glavi dok pokušava da gleda neke random žene koje u live režimu strimuju svoje kolekcije polovne garderobe koju su rešile da prodaju jer nisu „in“ ove koronarne godine. I one su izašle na površinu koju zovemo mainstream, svašta je iznedrilo ovo ludo vreme, fukara uglavnom ispliva kad i govna… Tako, negde otuda i naslov ove priče, hteo sam da pišem o njima, al ne mogoh…. Jebi se Betmene, nisi ni za kriv večeras. Ajd drugi put, sad shvatih da online, nazovimo to nastavom, nisam ni spomenuo…
