Modne influenserke za polovnu garderobu
Objašnjavati ljudima koliko se toga promenilo u našim životima i navikama, a sve zbog pojedenog šišmiša, mislim da je suvišno. I meni je muka više od svih tih pisho-analiza sranja… I ne, ovo nije priča o tome šta se sve promenilo, već hrpa nabacanih misli, onako uz vops… Ne moraš da čitaš dalje, neću ni ja da pročitam da vidim ima li sav ovaj .txt nekog smisla kad završim inkasiranje svojih misli… moje misli i ovako retko kad imaju smisla nekome osim par odabranih koji debelo treba da se zapitaju šta sa njima nije u redu?
Da krenem od tog nesrećnog zatvaranja i policijskog časa. Bilo je neke draži u tome da morate da budete kući. Ja sam jedan od retkih koji je tad onako čovečanski odmorio i sebe više dao za porodicu nego li mi to obaveze inače dozvoljavaju. Vrlo lako sam i navikao na taj režim života i kad su ukinuli policijski čas, nekako mi je nedostajao i osećao sam se prazno, uvređeno i potišteno. Ovo je možda skriveni poziv nekom online psihijatru da me pinguje i da mi da signal da nešto nije u redu, ali otom-potom, neke se bolesti ne leče… Možda je to onaj sindrom kada taoc počne da voli svog tlačitelja i svoju tamnicu? Doduše, ovo da sam zavoleo tlačitelja ni u ludilu nije tačno, da ne budem, ne daj Bože, politički/stranačko/mesijanski/opredeljeno shvaćen. Mogao bih to da posmatram sa vedrije strane i kažem kako mi je prijalo provedeno vreme sa porodicom i da dodam kako nas je korona nekako vratila u okrilje te porodične svetinje. Sa moje strane to je tačno, ali onako porodično gledano, to bi možda bilo istina da mi žena posle nedelju dana njenog tamničenja i mog prisustva u njenoj tamnici, nije rekla „idi molim te nešto negde radi“. Sad, kad god se negde zadržim i ne budem ceo dan kući, pa mi ona ko i svako žensko naturi na nos da sam ko zna gde i sa ko zna kim i ko zna šta radim, a ja joj lepo napomenem i podsetim je na njeno „idi molim te… negde… nešto…“ i kunem se u njenu volju i svetinju njenih reči ko u Oče naš. Pa ti ženo pazi šta pričaš.
Read More