Juče sam umro. Otišao sam Bogu na istinu… bez velike pompe i bez velikog odlaganja stvari, kaže meni Bog:
- „Ajd deder opravdaj se!“
- „Odakle da počnem?
- „Počni sa Beše nekad davno i završi sa Čiča Miča…. Ne sviraj, nego počni više….“
- „Dobro, dobro, evo….“
Preživeo sam Titovu smrt…. Preminuo čo’ek, odsekli mu nogu pre toga, lečio se što bi danas rekli u Evropskoj Uniji i niko nije poslao ni jedan jedini SMS za njega. Možda je zato i preminuo…. nego dobro, bejah mlađan, ne sećam se puno toga, svi su plakali a ja se smejao ko i svako dete, nije mi za zameriti osim ako ove redove čitaju ultra komunjare…. a u to ne verujem ko što ni oni ne veruju u Boga, tj. u Tebe… Pa opet, nije ni to nemoguće… Lažem…. nisam bio tu kad je Tito umro, ali ta njegova smrt je trajala vala ko nečiji život. Ja sam rođen nešto kasnije, ali osetilo se to, ko Černobil što se osetio iako smo daleko… Znači Tito je polako umirao za moga mlađanog života, a i pre njega… Tito je umirao dok sam ja bio u planu, rodio se i rastao…
Preživeh one ratove tamo negde što su se vodili zato što je Tito umro. Možda on čovek i nebi umro da je znao šta će biti posle njega? Jel tu on negde da ga pitam to? Nema ni veze…. Moji bežali, neke kolone, opet neko plakanje a pride i gledanje TV-a pod lupom nebi li videli nekoga u kolonama… Onda ih oni tamo granatirali i pucali u njih… Mi im sad dadosmo milionče € jer se treslo kod njih, ne daj Bože nikom… Da budem iskren, nisu svi ni pucali, ali mogli smo samo da šaljemo SMS-ove za ove što ne pucahu na ljude u kolonama, IMHO? Dobro, prošlo je i to, pa nekako nastavismo svi dalje. Mi više nastavili dalje, a oni manje. Ne ispuštaju nas iz televizijskih ustiju, zanimljiviji smo im mi nego to što se tamo kod njih trese. Nego ajd dalje…. Čokolade bile misaona imenica u to vreme… Bile neke da se kupe na pijaci, koštale čitav dinar, toga se sećam, a ukus im nije bio nikakav osim što je bez obzira na to, mamio osmehe dece koja za bolje nisu znala… Znaš, skoro sam našao u mom marketu čokoladu istog ukusa. I dalje stojim iza toga da je živo, da me prostiš, sranje, ali i dalje mi izmami osmeh na lice onog srećnog deteta koje nije imalo teret celog ovog današnjeg sveta na svojim plećima… To je valjda tako kad odrasteš, tu ne mogu puno da se žalim. Eto, kupim tu čokoladu po nekad i setno je grickam, ko tada, kockicu dnevno, da je ima za duže….
Read More