Archive: 22. jul 2021.

nano txt.txt

Sutra kad ostanem sam i nem,
zakopajte mene u govana krem,
i pljunite u sve što lajao sam tad,
spustite budalu u čemer i jad.

Sutra kad nestane ono što znam,
pregazim sve ono što mislim da jesam,
sravnite i moje crnice grob,
na ploči napišite ovde leži rob.

Sutra kad suze retke poteku,
i sliju niz tuđih uzdaha reku,
pospite snove moje i vaše,
niz pute što naše snove odneše.

Sutra kad slučajno sete se mene,
skrenite temu sa te teme,
nisam ja neko o kom treba da se priča,
već neko kog odavno odnela je kiša.

Svu sam tugu slio u stih

Svetinji kazujem birane reči,

da opišem zebnju, sramotu i glad,

što sad mukle grobove nam kreči,

stranac da sakrije čemer i jad.

Tu gde vetar fijuče plač,

olova nekad krljao je zvuk,

dižem sebe i druge na mač,

da zatvorim gena začarani krug.

Procvalo je cveće zaliveno krvlju,

krv i dajem kao otkup za raj,

položem nadu i u nadu sumnju,

vidim tu daljinu, al ne vidim kraj.

Proleća i sada mirišu na krst,

na to svaki podseti me san,

vrište vekovi i upiru prst,

vrati se, čekaj, stiže tvoj dan.